МАЛИ ЗНАК ПАЖЊЕ

Човјеку просто дође вријеме кад му запне ријеч у грлу. Како то дође не могу себи објаснити. Све ти је у глави, врзма се, зуји, излази на очи, улази у уши, трепери пред очима, али никако да изађе из тебе.

Ових дана , моје мисли бих могла тако описати. Успут често су збрчкане.

Али након дугог промишљања, мислим да сам на трагу да одгонетнем шта је у питању.

Наиме, човјек се годинама дружи са истим људима, ради, разговара, дјелује и најзад очекује увијек приближно сличне ствари, а често и исте. У питању су очекивања.

Када човјек повуче ручну кочницу, мора чекати. Мора чекати и гледати шта ће доћи. А долазе људи, догађаји и вријеме. Кажу вријеме је лијек за све ране. Мислим да није у питању вријеме. У питању су људи и догађаји. Са неким људима никада не причате, никада не размјењујете мишљења, па вас њихови ставови и не тјерају на другачије размишљање.

Али важно је да то спознате, било када. Боље је  што прије. Сви смо жртве клишеа.  Треба тежити томе да ако ниси јак да не будеш жртва клишеа, онда их бар мијењај. Ја томе тежим, јер ме то обогаћује. Али и шокира. Ниси ни свјестан како људи око тебе доживљавају неке ствари које ти сматраш нормалним, природним или нужним.

Мислим да је предност живјети у великом граду јер ниси оптерећен многим стварима којим у малом мјесту јеси. Али, у великом граду никада нећеш обогатити свој дух, увећати своје искуство, проширити своје видике, стећи већи круг познаника и пријатеља, размјењивати мишљења, као у малом мјесту, гдје се већина познаје.

Напросто, нема много тога што би вас човјек из великог града могао научити. А ви њега много тога.

Дошао ми је човјек кога познајем 15-20 година и донио ми килограм „језгре-ораха“ и теглу шипкове мармеладе, домаће. Питам колико кошта. Претпоставила сам да продаје да би преживио, а зна да ћу купити и кад би ми биле задње паре у џепу. Зна каква сам. Он ме гледа и не вјерује да га питам колико кошта. Смјешка се и каже да је то донио мени онако. Пребирем у глави због чега. Прије пар мјесеци ме молио да му помогнем око неких статусних питања, али сам му рекла да не могу и објаснила зашто. Чак сам потајно мислила да је  и љут  на мене, јер људи су углавном такви, сто пута му помогнеш једном немој и готово је. Заиста помагала сам али није сто пута, ал је више пута.

Ово је случај који негира ту теорију. И даље се мени мој другар смјешка и пита ме да ли бих ја то њему платила.  Одлази и каже да сам и ја њему нешто дала. И јесам, али нисам мислила да треба да ми се одужи. Он одлази, ја му се захваљујем и почињем да се смјешкам.

Стварно му се захваљујем, ораси и мармелада су нешто што сви можемо купити кад одемо у трговину. Али не можемо купити оно што сам ја добила тај дан. А нисам очекивала, ни у сну.

Нормална сам  особа, односно коначно ме људи доживљавају као нормалну особу. Сретна сам због тога. Сретна сам што неко жели да ми поклони нешто , а не из интереса. Сретна сам што ме се неко сјетио. Сретна сам што живим нормалан живот, што живим живот већине људи које познајем. Сретна сам, ево  што поново и пишем.

КОГА МИ ТО СЛУЂУЈЕМО - СЕБЕ ОЛИ ОНЕ ОКО СЕБЕ ИЛИ СВЕ?

Недавно је обиљежен дан борбе против насиља, посебно оног у породици. Могли смо да прочитамо и видимо пароле и изјаве значајних људи, одржано је много конференција, перформанса... на све стране. Стално ми је пред очима . „Стоп насиљу“ „Пријавите насиље“ и сл.

Шта са са оцем који је насилник, који злоставља кћерку вербално, оцем који је контролор, оцем који је физички злостављач. Сви знају...

Пријављено насиље. И ништа се не догађа. С оцем  се обављају разговори. Он не признаје такву квалификацију, он се труди да своје дијете изведе на прави пут. Он спречава утицај друштва, интернета, фејсбука, вршњака и свих негативних појава на његово дијете.

Шта друштво, држава, локална заједница, невладине организације, школе , полиција, судови и сви други могу -  и чине у оваквим ситуацијама. Сви нешто раде. Има ли резултата. Бојим се да нема. Ова дјеца и даље долазе у школу, и даље живе са насилником, и даље имају страхове, и даље се повлаче у себе, и даље губе самопоуздање, и даље планирају да нешту ураде, и даље плачу, и даље су анксиозна,и даље чезну за љубави , и даље им је потребна заштита, и даље треба неко да брине о њима и даље могу лако постати насилници.

А ми, сви горе набројани, записујемо, разговарамо са насилником, евидентирамо, водимо статистику, записујемо, разговарамо са насилником, разговарамо са жртвом, распитујемо се да ли сви знају: центар за социјални рад, школа, полиција, судови невладине организације, дом здравља и тако у круг.

Да ли ће неко прекинути круг и урадити конкретно нешто. Да ли ће доћи дан када ће насилника ОДМАГ, ХИТНО, УРГЕНТНО након пријаве стрпати у затвор на БИСТРЕЊЕ УМА. Па га исто тако одмах, хитно, ургентно  распалити по џепу, па ако нема да плати,  одмах тако хитно и ургентно  у затвор.

Након овакве реакције, неће бити потребне никакве пароле, натписи, опомене, сваки потенцијални насилник ће то све увијек имати у глави.

Тако је у земљама којима тежимо, за које кажемо да су уређене, да у њима све функционише, да  је у њима демократија. Чини ми се да до демократије није пут далеко, не кошта много, само треба више воље и одлучности.

КО ЗНА ШТА СЕ ОВО ДЕШАВА?

Догађаји који су се десили предходних дана и мјесеци, морам признати, из дана у дан ми стварају све већу збрку у глави. Разговарајући свакодневно са људима из мог окружења, видим да и они  исто доживљавају и збуњени су исто као и ја.

Да ли је ово само увертира и почетак једног новог доба,“виртуелног доба „  једног новог начина живота, да ли је ово живот  звани глобализација. Одједном свијет постате једна мала „прћија“ (ријеч коју ја обожавам). Некада је за мене Либија, Америка, Сирија ... биле далеке земље за које сам се мало занимала и морам признати које су тешко долазиле на ред у моје мисли.

Данас, нема дана, да моје мисли не лете са континента на континент, сваки дан слушам вијести, трудим се да знам, схватим и разумијем дешавања, а с друге стране, имам осјећај  да сам више знала прије кад нисам ни размишљала о тим, за мене,  далеким свјетовима.

„Глобално село“ – сви бјеже из села! Куда сада да бјежимо. Ја бих побјегла из глобалног села сад, одмах, али гдје. Богати себи припремају Марс. Благо њима. А гдје ми да бјежимо.

Живот који смо имали, био је лијеп, пун поштовања, реда, обичаја, слободе, права, будућности, среће, радости. Одједном, неко рече да то ништа не ваља. Све се уништи. Сада немамо ништа од тога, али имамо све на папиру. Све смо то, што смо живјели сада записали на папир, сада то имамо укоричено, повезано, написано , баш онако лијепо... а ми празни, несрећни, без радости, без поштовања, реда, слободе, права.

И још смо на путу да имамо још мање, том путу тежимо , да будемо „оно и они“- исти, као они  који су нам уништили  све што смо имали и не само нама него и Либији, и Сирији, и Афганистану ... итд.- они који праве глобално село, они којима је земаљска кугла мала, па припремају себи Марс, да живе на њему.

А ми... и даље не знамо, не разумијемо и не схватамо да многе ствари радимо погрешно, да идемо и желимо да идемо тамо гдје је наша пропаст, да осуђујемо оне који су жртве исто као и ми, да се солидаришемо са онима са којима не би требало да се солидаришемо, да помажемо другима, а себи не можемо помоћи. И на крају да сви радимо различито и сви осјећамо различито, а у истој смо ситуацији.

Не разумијем ....

-          Да неко има право да буде свјетски полицајац и да само он зна шта је добро

-          Како неко у Америци зна шта је мени добро

-          Како неко у Француској зна шта је добро неком у Либији

-          Како неко у Америци има право да ми брани да волим русе

-          Како неко у Њемачкој најбоље штити права

-          Како неко други тамо негдје зна шта ја треба да волим

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта је добро

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта треба

-          КАКО ЈЕ НЕКО ТАМО НЕГДЈЕ УМИСЛИО ДА ЈЕ „СВЕМОГУЋИ“

-          Како ми сви то морамо слушати    ??????????? 

ДА ЛИ СМО СВИ РИЈАЛИТИ ПРОГРАМ?

Ових дана интензивно размишљам и покушавам пронаћи одговор на питање: Куда иде наше друштво? Скоро сваки други дан чујем коментар да нам ученици долазе ненаспавани у школу, гледају „Парове“, „Фарму“ „Великог брата“, „Луду кућу“ и шта ја знам које још ријалити емисије. Да ли  нормалан родитељ може прихватити да му дијете одраста уз те емисије, да се формира у човјека по узору на старлете, робијаше, промашене пјевачице и шта ја знам, какву све, багру , овога свијета.

Сјећам се кад сам ја била средњошколка шта су нама бранили родитељи! Шта данас бране родитељи? Тешко могу наћи одговоре на ово друго питање. Један маааали број родитеља се носи са овим временима, труди се и,  углавном,  изгледа и свом дјетету  - да није нормалан, а покушава да покаже  дјетету   прави пут јер је одговоран за то.

Како објаснити тинејџеру шта је ријалити програм, какав му је циљ, ко је креатор и зашто, колико кошта и колико се инкасира од тих емисија, колико се то граничи са криминалом, само што је ово легално, јавно. Колико родитеља то зна?

Како је могуће да неко буде затворен у кућу, псује, свађа се, излежава, затупљује народне масе и за то буде добро плаћен. Шта дјеца раде у школама, ко - нама наставницима, да  објасни  - како да се носимо са ученицима који имају једну реалност у школи, а другу код куће. Зашто су људи дигли руке од себе, од своје дјеце? Зашто допуштају да им на дјецу утиче такав друштвени шљам који наноси  трајне посљедице на дјечију и тинејџерску психу.

Зашто се у исто вријеме питамо одакле оволико алкохола, дроге, проституције, криманала, старлета и чега све не? Па јасно је одакле! Што је најгоре ово утиче на већину, и то велику већину. Мањина је спашена, мањина се бори, носи се са негативним утицајима, зато што тражи алтернативу, породице се држе заједно, затварају се у своје куће, све се мање и дјеца друже са вршњацима јер је то непожељно. Сада се , на ове моје ријечи „преврћу у гробу“сви педагози, психолози и теоретичари који су увијек говорили да је у пубертету и адолесценцији јако важно дружење са вршњацима. Ето,  дођу времена када се побијају и највеће теорије. Мањина се спашава и за њу има спаса и брине се сама о себи и довољна је сама себи.

Враћам се на почетак поста. Ко гледа већину, ко упропаштава већину. Коме је већина полигон на коме се демонстрира глобализација, потрошачко друштво, профит. Полигон за демонстрацију моћи. Зашто нико ништа не предузима. Чиме се баве стручњаци? О чему пишу? Какве студије и чланке објављују? Нажалост и они су у служби мањине, пишу и баве се оним што је потребно мањини, школују мањину која одлази након завршених школа, одлази некуд...

А гдје одлази већина? Одлази на веће полигоне, шире, на којима има више људи, јер лакше се подноси невоља, када је  дијелиш  са другима ... Или,  остаје на мањим полигонима, лакша мета за све оне којима је потребан полигон за демонстрацију моћи, криминала, глобализације, потрошачког друштва.

Не могу да не прозовем:  медије, интелектуалне кругове, власт, цркву, невладине организације, педагоге, психологе, социологе, политичке партије, организације младих, школе, породицу ...

Да ли је могуће да  сви слушају ВЕЛИКОГ БРАТА?

"ШОКАНТНИ" СУ НАМ МЕДИЈИ

Поставила сам чланак из Независних новина, који ме  је , да будем искрена , шокирао.

Не знам да ли је истинито да је ученик средње школе написао овакав писмени рад?!

Али, али и могуће је да јесте. У школама  су укључени сви ученици за које се процијени да могу похађати наставу. Нпр. дјеца са лаком менталном ретардацијом могу похађати наставу једноставних  занимања - стручних школа по прилагођеном програму, или чак и по редовном. Таква дјеца по прилагођеном програму имају више практичне наставе, немају неке опште и стручне предмете, неке имају и мањи седмични фонд од редовних ученика.

Ниво опште писмености одговара овом дјетету „ако је истина да је ово написао ученик“ Дакле, није ништа немогуће.

Али немогући су наставници, професори, другови из разреда итд. - сви они који су „ дотурили“ медијима овакав рад. Из овог рада се види комплетна структура личности ученика, јасно је зашто се налази на овом нивоу и јасно је шта би требало урадити да се помогне овом дјетету.

Ово све – хипотетички, под условом да је истина.

Али, чисто сумњам, није чланак у неком хумористичком или сатиричном часопису, па да кажемо да се неко шали. На крају питање је шта се хтјело постићи са оваквим чланком. Сви који радимо у школама, знамо да има и горе, али то су ствари које нису за медије и не можемо на основу њих доносити закључке какво нам је друштво.

Једини закључак који ја доносим је да нам је друштво у тешкој ситуацији, ако овом дјетету нико не помаже у било ком смислу, него се нада да ће „даиџа“ зауставити насиље у његовој породици.

У ДАНАШЊИМ НЕЗАВИСНИМ НОВИНАМА

Šokantan pismeni rad učenika iz Sarajeva

Šokantan pismeni rad učenika iz Sarajeva

N.N.28.10.2015 18:34

SARAJEVO - Neimenovani učenik jedne srednje škole u Sarajevu "proslavio" 

se radom napisanim na temu "Kako sam proveo ljetni raspust", jer mu inspiracije

 iz bliže okoline nije nedostajalo.

Rad je pun psovki, a pored toga djeluje autentično i iskreno (iako tačno porijeklo

 nije utvrđeno).

Dječak govori o odlasku na more, o očevom zlostavljanju majke na koje niko u

 okolini ne reaguje jer je "narod takav", o njegovoj simpatiji koja je "pola-pola",

 pola Srpkinja, pola muslimanka, te majci nije pravo i o njegovom željnom

 iščekivanju da se što prije vrate sa mora ne bi li vidio kako "majčin brat lomi babu".

Iako je napisan polupismeno, ovom radu ne manjka inspiracije i autentičnosti,

 a naslov bi od "Kako sam proveo ljetni raspust" mogao da se izmijeni u

 "Takav je narod",

 te bi ova autentična dječakova vizija mogla da se čita i kao opšta slika društva.

(NN/Radio Sarajevo)

ПОЧИЊЕ СЕЗОНА СЛАВА - УЗ СЛАВСКУ ТРПЕЗУ И ПОЛИТИКА

Невјероватан је наш народ. Ја га волим због невјероватних обичаја, традиције и лијепих годова  којих нема скоро нико. Ништа љепше од крсних слава. Радујем се својој слави, али  и славама мојих славских госта. Лијепо је брате, спремиш се, кесу у руку и на славу. За славским столом драги, познати људи, прекрстимо се, узмемо кољиво, поменемо свеца, зажелимо  здравље, успјеха и среће домаћинима и гостима  наравно,  и започни са сластицама и специјалитетима.

На нашим славама је све исто. По трпези, гостима, бројном стању не можеш закључити   ни примијетити  финансијски  статус  домаћина. Све су славе исте, на слави мора бити иће  пиће, а сутра како буде. Да ли тако треба или не, то ми никада није јасно. Понекад ми је жао људи који се потроше и више него што треба, али када видим колико су сретни и колико желе да угосте  на слави онда кажем нека, тако и треба. Различита су мишљења, али волим славе и славе су наше богатство. Ја бих све,  мени драге људе угостила на слави, али нажалост нико то није у могућности, па ни ја. Често се на славама запјева, заигра, ех... весеља никад није вишка. То су славе које обожавам. Здравица, пјесма, шала,  смијех...

Али, има наш народ један ружан обичај не само на славама, него и на сахранама, свадбама, било каквим скуповима, одмах да се прихвати политике. Политика јесте незаобилазна у нашем животу, али би јој требало наћи мјесто  и вријеме.

Морам рећи,  да на мојој слави нема политике, понекад , политички виц и то је све. Не може, често кажем ко жели  нека се учлани у странку, па нек изволи на састанке, митинге, трибине и све остало гдје се воде политичке дискусије, износе ставови, сукобљавају мишљења.

Није наша лијепа крсна слава за то. Често се људи посвађају, па се наљуте једни на друге, па домаћину непријатно, па се најчешће покаје што их је и угостио.

Али има једно питање које увијек себи постављам – шта би било и како би било да људи причају о економији , трговини, производњи, предузетништву, ортаклуку... Како би то изгледало? Можда би неко нашао купца за неки свој  производ, можда би неко склопио и неки послић, можда би неко препоручио нешто јефтиније и квалитетније, можда би неко научио нешто ново да уради, можда би неко нашао радника, можда би неко нашао посао, можда би се нашли и ортаци за неки бизнис, можда би коначно... имали и некакве користи!?

  Често домаћице купе колаче, чак и крсни хљеб, праве се руске, француске, грчке салате, поред наше т уршије, паприка, краставаца које су приозвели наши пољопривредници који грцају и муку муче, што се пије шток, коњак и друга пића поред наше лијепе ракије, домаће, што су на столу флаширана вода, сокови, пиво, вино и то све „из увоза“ !

Зашто људи на крсној слави пију  увозна  вина, коњаке,  пива, воду и причају о политици, о изборима, која је странка боља, ко више обећава, ко је више „укро“, треба ли изаћи на изборе, има ли живота у Републици Српској, нема посла ...

Отворити радно мјесто  - значи повећати потрошњу домаћих производа. Повећати потрошњу домаћих производа значи повећати производњу. Повећати производњу значи побољшати технологију и квалитет. Повећати технологију , квалитет  и производњу   значи извоз. Повећати извоз значи повећати стандард  живота, отворити радна мјеста ,  живјети у Републици Српској и славити славу и радовати се одласку на славу.  Све поче и све се завршава од славске трпезе, која  често није домаћа – а по свим обичајима и правилима требала би бити.

Драге домаћице и домаћини: кољиво и крсни хљеб од домаће пшенице, гицу домаћу , ону што хода по Требави, Вучијаку,  Посавини, супу од домаће коке(увијек има на пијаци), мезе из сушаре, сира и кајмака, сармицу од домаћег купуса, баклаву од ораса, ракијицу шљиву-крушку, пива и вина домаћега, нашег, па ће прича започети у другом правцу ...

Гдје си ово набавио...  ја купујем тамо...  препоручи ми од кога да купим... ко производи добру  ракију ... одлично је ... добро је .... врхунско је... треба направити бренд... толико је добро да може и извозити...  и тако додје нешто што мислимо да је чаролија, а није, можемо ми и сами много тога поправити и учинити бољим.

А признаћете да коментари и разговори  који приозилазе из уживања у нашим квалитетним  домаћим производима, хедонизму који производи лијепе пријатне емоције уз које се и запјева, и буде ти лијепо на слави, лијепо и  домаћинима  баш  баш...

DOMAĆE ILI UVOZNO

Neiskorištavanje potencijala: BiH godišnje gubi milijarde KM zbog uvoza hrane

Vladimir Usorac, predsjednik Udruženja poljoprivrednih proizvođača i mljekara Republike Srpske istakao je da se hrana koja se proizvodi u BiH ne može porediti sa onom koju uvozimo, jer je hrana koja se kod nas proizvodi, prema njegovim riječima, mnogo kvalitetnija.

“Kod nas se uvozi svjetski otpad, a mi ne proizvodimo otpad nego hranu koja je među najboljom u Evropi i šire. BiH gubi između četiri i pet milijardi KM zbog uvoza nekvalitetne hrane koja završava na našem tržištu. Artikli koji se najviše uvoze su meso i mesne prerađevine, zatim pšenica i prerađevine od pšenice. Pored toga, uvozimo mnogo i povrća i voća koje možemo veoma lako da proizvedemo domaćim snagama”, rekao je Usorac za BUKU.

Istako je da se proizvođači iz BiH ne mogu da se odupru uvoznim lobijima koji imaju širok spektar mogućnosti da uvoze na teret proizvođača iz naše zemlje.

“Roba se uvozi uglavnom sa smanjenim cijenama, a to znači da ukoliko šleper vozi 25 tona fakturiše se 10 ili 15 tona sa smanjenim cijenama, pa je tako BiH oštećena što dobija izuzetno loše uvozne proizvode na koje niko i ne plaća određene dadžbine. Ti proizvodi su jeftini na našem tržištu, jer su jeftiniji i u zemlji porijekla i na njih prilikom uvoza nije plaćeno ono što je potrebno. Naši domaći proizvodači u takvim okolnostima ne mogu biti konkuretni na tržištu”, kazao je Usorac.